POKLON ZA 35. ROĐENDAN

Spremao sam se dugo. Tačnije, četiri meseca. Bilo je tu svega. Promenio sam mnoge svoje navike koje su me dovele do 142.2 kg. Morao sam. Nije bilo drugog načina, bar ne za mene.

U životu nikada nisam osećao toliku energiju i elan. Zaista sam sve dobro isplanirao. Znao sam kroz šta sve moram da prođem kako bih tog 19. juna, datum mog rođenja, uspeo u svojoj nameri da istrčim polumaraton 21.1km. U projekat sam uključio nekoliko ljudi. Na prvom mestu tu je moja porodica, moja žena koja je imala razumevanja za sve moje ispade, moje probleme i moj gust raspored. Moja deca koja su pratila moj napredak. Gledala su svog predebolog oca koji se topi pred njima i nadam se da sam uspeo da im pokažem kako je sve moguće, ako se zaista potrudimo. Sledeći je bio moj kum Sloba, bez koga ovo ne bi bilo moguće. On je moj kamen temeljac, moj guru, moj jogi. Pozvao sam brata i njegovog prijatelja Nemanju koji su bili zaduženi da ceo događaj isprate kroz objektiv kamere, foto aparata i drona.

Noć pred trku bio sam veoma uzbuđen. Po planu sam legao ranije kako bih se dobro naspavao i odmorio. Ali kako to već po pravilu biva, san mi nije dolazio. Uspeo sam da odspavam cela 3 sata!!! Ustao sam u 4h ujutru, spremio se, zagrejao i krenuo da se nađem sa ekipom u 4:45h kod Štranda. Dolazim na kej, uskoro dolazi kum koji će pola dužine ići biciklom, a drugu polovinu trčati samnom. Pojavljuju se brat Marko i njegov drug Nemanja. Sve je spremno. Vreme je idealno. Malo oblačno, taman kako treba.

5:00 h
0km – početak
Krećem. Osećam se dobro. Noge su lake, uhvatio sam dobar ritam. Disanje je lagano. Svako ko trči zna koliko je ritam disanja bitan. Nakon 1-2km osećam veliku količinu vlage u vazduhu, počinjem da se znojim, ali je i to bolje nego da prži sunce. Kej je prazan u ovo vreme. Većina trkača izlazi na stazu oko 7h. Planirana ruta kojom ću trčati je ceo novosadski kej, od mornarice na Limanu 3 pa sve do kanala DTD. U jednom pravcu to je oko 5km dužine.

5-10 km
Stižem do kanala, već sam gola voda. Lije sa mene. Opustio sam se i ušao u auto mode. Kum je pored mene na biciklu. Pričamo o svemu i svačemu, ne razmišljam toliko o trčanju, tako je lakše. I zaista prvih 10km mi lagano prolaze, nisam ih ni osetio. Stižemo na početak, odakle smo krenuli što znači da smo na pola puta. Kum ostavlja bicikl i kreće da trči samnom. Spremio sam se da će za par kilometara krenuti da se javlja bol i prve krize.

11-18 km
Na moju veliku radost, pridrižuje nam se i Sneža. Majka sinovljevog drugara. Ona je jedna od osoba koja mi pruža ogromnu podršku na kojoj sam joj do neba zahvalan. I tako nas troje nastavljamo da trčimo prema cilju. Prolazi mi kroz glavu kako je to divno kada imaš prijatelje, kako je onda sve mnogo lakšte. Počinje da me boli predeo iznad lopatice. To mi se već dešavalo tako da nisam paničio jer sam iz iskustva znao da će proći za 15-20 min. Negde na 15km javlja se najveći prijatelj/neprijatelj svakog trkača. Mozak. Počinje sa svojom igrom i pretnjama da mu je svega dosta, da treba da stanem, koji je meni sve ovo trebalo i sličnim komentarima… Na svu sreću, ovaj glas sam samo ja čuo 🙂

19-21.1 km
Ostalo je još malo, ali je ostalo najteža 2km u mom životu. Puno sam pretrčao u predhodna 4 meseca, ali ove poslednje 2.000 m su mi delovale kao 20.000 m. Užas. Znam da sam blizu, ali nema šanse da to sebi objasnim. Kao da stojim u mestu. Telo me je savršeno slušalo, ni bola u kolenima, prestalo je da me boli iznad lopatice. Sve je bilo super, ali je glava govorila da nema dalje. Stegao sam zube i kao što to biva kada izađemo iz zone komfora, budemo za to nagrađeni. Na nekih 700 m do cilja vidim neku grupu ljudi i nije mi baš najjasnije ko su oni. U NS ima dosta turista, ali ne dolaze u 7.30h na kej. Kako im se približavam počinjem da ih prepoznajem.

Pa to nisu turisti. To su moji najbliži prijatelji. Moja predivna žena mi je pripremila iznenađenje. Okupila ih je sve, bez mog znanja, kako bi me sačekali na cilju. Ne postoje reči kojima bih opisao lavinu emocija koju sam osetio u tom trenutku. Radost, tuga, umor, nova energija… I sada mi kreću suze na oči dok ovo pišem. Sve se pomešalo. Kada me je sat na ruci obavestio da sam završio trku, zastao sam, udahnuo duboko i pao ženi u zagrljaj. Kako sam samo počeo da plačem, kao malo dete. Toliko oslobađajuće suze. Pao mi je kamen sa srca. Počeo sam da se grlim sa svima i da im kroz suze od srca zahvaljuje na podršci i pomoći.

Sada, nekoliko dana nakon ovog događaja, kada su mi se malo slegle emocije, veoma sam ponosan na sebe. Prešao sam dalek put od 142.2 do 108kg, od sedenja i ždranja po ceo dan do toga da ustajem u 5h ujutru svaki dan i pazim šta jedem. A najveća stvar koja me zaista raduje jeste to da sam uspeo da pokrenem i druge. Ovo je bilo uzbudljivo putovanje, koje je tek počelo. Završeno je prvo poglavlje. Uživao sam u svakom trenutku i ni zbog čega ne žalim, čak naprotiv.

Pozdrav,
STOMAKiJA