SUBOTIČKI POLUMARATON

Ova trka je trebala da bude vrhunac moga treninga makar za ovu godinu. Dosta sam se pripremao, počeo sa treninzima u februaru, sa ozbiljnijim trčanjem u martu, a od jula sarađujem sa ličnim trenerom Mihailom Dudašem i NS Runners-ima. Treninzi su sve ozbiljniji i obimniji. Vremenom sam postajao sve bolji. Kile su išle dole i sve sam lakše i brže trčao.

Nedelja 1.9.2019. DAN TRKE
Kao što sam i očekivao, nisam baš uspeo da se naspavam. Bio sam jako uzbuđen. Probudio sam se u 5h. Pripremio svu opremu, doručkovao i našao se sa kumom Slobom u 7.30h. On me je pokupio kolima i krenuli smo ka Subotici. Putovali smo oko 80 min. Stigli, parkirali se i otišli da pokupimo učesnički paket. Nakon toga smo seli na kafu da se malo opustimo i dogovorimo pred trku. Paket je zaista bio dobar i sadržao je: broj sa imenom i čipom na sebi (čip se koristi kako bi organizatori mogli da prate vaše vreme i kako bi mogli da budu sigurni da niko nije varao ili skraćivao stazu), majica za trčanje sa logom trke, nekoliko čokoladica za okrepu i šolja sa brojem i mojim imenom. Zaista vredi tih 1.800 din koliko sam platio kotizaciju. Za vreme kafenisanja obavljamo i wc. Možda deluje smešno, ali mala ili velika nužda za vreme trke mogu potpuno da vas izbace iz ritma.

Trka počinje za 5 min. Velika je gužva na startu. Sloba sreće prijateljicu Irenu i stajemo sa njom da se pozdravimo. Ona je došla iz Bg-a i trčaće celu trku sa Markom, momkom koji je slep. Ona će mu biti vodič i podrška. Zadivljen sam. Koliko je to divno i humano. Odlučujem da im se priključim i pokušam da trčim nešto jačim tempom nego što sam planirao.

Trka je počela!!! Drma me adrenalin… Ljudi se guraju sa svih strana. Staza nije toliko uska koliko je mnogo trkača. Nakon 2-3 km osećam da mi je ovaj tempo suviše jak. Pogledam na sat i vidim da trčimo oko 6min/km. Moj plan je bio da prvih 5 km trčim 6.30-6.50 min/km. Pogledam puls i onda mi bude jasno. Srce kuca 180 puta u sekundi. To je previše. Napolju je 36 stepeni, na putu je preko 40 stepeni. Odlučujem da spustim malo tempo i pokušam da se malo dovedem u normalu.

Narednih par kilometara trčim sporije, ali mi to ne pomaže. Puls je i dalje visok. Nekako sam izgurao do 10km kada se završava prvi krug trke. Sada mi ostaje da ponovo pređem isti put, ali sam ovaj put mnogo iscrpljeniji. Usta počinju da mi se suše. Pokušavam da pijem vode na svakoj okrepnoj stanici (iako će vam svaki iskusniji trkač reći da ne treba da se nalivate vodom). Ni to mi ne pomaže. Sve sam žedniji. Kao da pijem slanu vodu. Noge su sve teže, mozak počinje da se gasi i odbija saradnju.

I taman kada sam na 16km mislio da sam prevazišao krizu i da će sada biti laganih 5km do kraja (tu dužinu sam istrčao bar 50 puta za vreme priprema) počinje bol u desnom kolenu, praćen probadanjem u slezini. Kum Sloba je sve vreme tu da me bodri i pomogne mi da zajedno istrčimo, ali ja se jednostavno gasim.

19km… Jedva trčim brzinom puža, ali ne želim da stanem. Jednostavno ne želim makar pao u nesvest. Ne pristajem na neuspeh. Toliko sam toga prošao da bih sada i puzio samo da završim trku. Pokušavam da odvratim misli od bola i u tom trenutku ispred sebe vidim čoveka ima oko 40-ak godina, jaki listovi (znači da je ozbiljan trkač) u tip top Najk opremi kako hoda. Prilazim mu i počinjem da ga bodrim. Prvo sa “Hajde nema hodanja, ima još malo do cilja”. On na to pokušava kulturno da me ubedi da nastavim svojim putem. Na šta ja naravno ne pristajem. Razmislim šta bi moglo da ga pokrene i padne mi na pamet “Hajde bre, ima još tako malo. Vidim da si ozbiljan trkač. Nema sada odustajanja. Ako sam ja mogao da smršam 50kg za 6 meseci i istrčim ovo, onda možeš i ti! Nisi džabe kupovao tu skupu opremu”. Kako me je samo pogledao… Odmah sam znao da sam mu pogodio žicu. “Koliko si smršao???” pita on. I ja ga poguram da krene sa trčanjem i ukratko mu ispričam svoju priču.

Ovo nas je obojicu pokrenulo. Meni je skrenulo misli sa bola i odustajanja, a njemu je dalo novu energiju i takođe je zaboravio na odustajanje. Nastavljamo dalje. Ostalo je još 500m do cilj. Ja kreće u sprint, koliko god sam mogao. Završiću ovu trku jako, koliko god da boli. I završio sam je!!! Zvanično vreme je 2:22:33.

Izlazim iz dela za trkače i tržim najbliže mesto da se bacim na zemlju. Ne znam gde sam. Noge klecaju, sve boli. Pronalazim neki travnjak i ležem na zemlju. Sve mi se vrti. Nikada se nisam osećao ovako slabo. Trebalo mi je dobrih 20 min da malo dođem sebi. Odjednom neko dolazi i kaže “Druže moj, hvala ti puno na pomoći”. Ja jedva uspevam oči da otvorim. Pogledam, a to je onaj čovek sa staze sa kojim sam istrčao poslednji deo trke. Zagrlimo se i poželimo sreću jedan drugom. Ljudi se u teškim trenucima povezuju na neočekivani način i te veze dugo traju.

Dolazi kum Sloba koji mi pomaže da se istegnem i bez koga ovo celo putovanje i trka ne bi bili mogući. Nadam se da ću uspeti nekada da mu se odužim. Tek nakon nekih 40 min uspevam jedav da stanem na noge i nekako se dogegam do kola koja su bila na samo 500m od starta/cilja. Nakon presvlačenja odlazimo na ručak u čuvenu Staru piceriju, a nakon ručka i na sladoled u Pelivan.

Tek nakon 2-3 dana sam zapravo došao sebi. Istrčao sam slabije vreme od planiranog, ali sam srećan da sam uopšte završio trku. Nekoliko stvari su uticale na nešto slabije vreme i na fizički pakao kroz koji sam prošao. 1. bilo je pretoplo za trku 2. Počeo sam brže nego što je trebalo, ponela me je masa 3. Nisam se dobro naspavao. Bilo kako bilo, presrećan sam i svestan da mi je ovo jedna odlična škola za naredni period i neke naredne trke.

Pozdrav,
STOMAKiJA