MOJA PRVA TRAIL (PLANINSKA) TRKA
Kada uspete da dostignete neke ciljeve, onda je valjda normalno da postavljate druge i više ciljeve kako ne bi stagnirali ili nazadovali. U mom slučaju vratili kilograme. Krajem februara ove godine imao sam 142kg, jedva sam dolazio do daha i bio neaktivan. Onda sam se odlučio za drastične promene. Počeo sam umereno da jedem, izbacio sam junkfood i počeo da šetam. Posle nekoliko nedelja to šetanje je prešlo u lagano trčanje. Vremenom sam postao sve brži i brži. Do sada sam istrčao 6 trka (5km, 2x10km, 3 x 21.1km). Trebala mi je mala promena od asfalta i negde baš u to vreme dobio sam predlog od prijatelja iskusnog trkača da bi možda trebao da probam trail trčanje (tj. da trčim van asfalta po Fruškoj gori). Prvo mi je to delovalo nedostižno i preteško. Onda sam se setio da sam u maju istračao par puta 4-5km u Ulcinju po šumi uz more i da sam se osećao fenomenalno. Pristao sam na njegov predlog.
Prošlo je nekoliko nedelja i ja se nikako nisam odlučio da odem do Fruškaća. Onda mi se ponovo javio isti prijatelj i predložio da istrčim svoju prvu planisku trku koja je zakazana za dve nedelje. Bio sam u panici. Nisam želeo da se osramotim ako možda ne uspem da istrčim trku. Ipak je planina nešto mnogo drugačije od asfalta.
I ovde je po ko zna koji put došlo na red “napuštanje zone komfora”. Moje mišljenje je da ovo napuštanje i izazivanje sebe neophodno da bismo napredovali. Svaki put kada sam postavio sebe u neku novu, nepoznatu situaciju, naučio sam nešto novo i vredno. 7 dana pre trke odlazim sa kumom i jednim drugarom da prođem stazu kojom će ići trka, čisto da vidim šta da očekujem i kako da tempiram svoju snagu.
26. oktobar 6h ujutru budim se i spremam da krenem na tu trku. Odlučio sam da zbog moguće gužve na Popovici (deo Fruške gore), do starta trke odem autobusom. Dolazim na stanicu i vidim da je tu već nekih 20-30 ljudi, znači biće posećena trka. Uspevam da ipak odem nekim kombijem koji se ponudio da svakoga ko želi za 100 din odveze na start. Stižem, gore je već gomila ljudi, počinje da me lupa trema i adrenalin. Odlazim do Salomonovog štanda da uzmem njihov novi model za trail trčanje i isprobam ga na današnjoj trci.
Tri minuta do početka trke, potpuno sam van sebe od straha. Mnogo ljudi oko mene, oseća se dobra energija, vreme je idealno, a meni kroz glavu prolaze svi delovi staze i poslednje taktiziranje. Voditelj daje znak da trka može da počne. Prvih 500-700m se trči po putu i tek ulazi u šumu. Odlučio sam da se probijem kroz gužvu i započnem što jačim tempom. Ulazim u šumu i počinje prva uzbrdica. Nedelju dana ranije sam prošao celu stazu i zaključio da još uvek nisam u formi da trčim uzbrdice, tako da sam krenuo da hodam. Prolazio je jedan za drugim kilometrom i sve vreme sam se pratio sa jednim momkom. Malo je on bio ispred, malo ja. Stižemo do prve kontorlne tačke vadimo učesničke knjižice i overavamo u njima da smo stigli dovde.
Drugi deo staze je mnogo zahtevniji i tu je moj plan bio sledeći. Očekuje nas nizbrdica i tu sam odlučio da se opustim i jurim koliko god budem mogao, a da ne ugrozim svoju sigurnost (čitaj ne padnem i slomim se). Podloga je veoma izazovna. Sloj suve zemlje, pa kamenčića pa opalog lišća. Veoma klizavo i nestabilno. Imao sam dve tri situacije kada sam bio blizu izvrtanja zgloba, ali na svu sreću sve se dobro završilo. Sve je išlo po planu i uspeo sam da se ovde odlepim od momka sa kojim sam se pratio.
Posle tog spusta nailazim na drugu kontrolnu tačku. Volonteri su se tek postavljali i nisu očekivali da će neko tako brzo stići, tako su bar oni rekli. Shvatam da sam prvi i tu me u glavu lupa neverovatna doza adrenalina i ushićenja. Vadim knjižicu, lupam pečat i sve vreme se osvrćem da vidim da li me sustiže neko. Znam da me očekuje veoma jaka uzbrdica na kojoj se jedva i hoda uzbrdo uz pridržavanje za drveće. Stežem zube i govorim sebi da do cilja nema ni 3 km i da ja to mogu. Da nema potrebe da brzam i ostanem bez daha nego ću uhvatiti stabilan ritam i izgurati do vrha. Uz tešku muku uspevam i u tome i preostaje mi 1km nizbrdo do cilja. Krećem da ubrzavam i polako počinjem da verujem da mogu i da pobedim!!! Čim sam to pomislio iza prve sledeće krivine nailazim na 50-ak dece koji pešače i zauzeli su celu širinu staze. Setim se da mi je moj prijatelj Raduka koji je imao sličnu situaciju rekao da se on proderao i zamolio ljude da se sklone. Upravo sam se poslužio tim receptom i zaista je upalilo. Kako sam viknuo “Čuvaj!!! Mesta!!!” na moje veliko iznenađenje i oduševljenje sva deca (uzrasta oko 8-9 godina) su se pomerila u stranu i napravila mi prolaz. I ne samo to, nego su počeli i da mi tapšu da bacaju petaka kao podršku. Neverovatno. Nakon takve energije i podrške bio sam nezaustavljiv. Ceo svet je bio moj, makar mi je tako delovalo 🙂
Počeo sam da trčim najbrže što sam mogao i uspeo da prođem prvi kroz cilj. Šta????? Pobedio sam!!!! Na svojoj prvoj trail trci posle samo 6 meseci trčanja uspeo sam da pobedim!!! Neverovatno. Sve je moguće. Treba biti uporan i istrajan. Ja sam verovao u sebe.
Da li vi verurejete u sebe???
Pozdrav,
STOMAKiJA